Zašto moram čitati?

Bok, ja sam Lana i ukratko ću vam ispričati što mi se dogodilo. Ja živim u Samoboru te pohađam Osnovnu školu Bogumila Tonija. Jučer smo dobili lektiru ''Zaljubljen do ušiju'', a svi u razredu znaju da ja ne volim čitati. Svi smo jedva čekali da završi nastava zato što je bio zadnji sat. Kada sam došla kući, počela sam čitati.

Kako dosadna knjiga, pomislila sam, a tek sam bila na petoj stranici. Polako sam odlistavala stranice provjeravajući koliko još ima do kraja. ''Sto četrdeset stranica!'', povikala sam. ''Ne mogu ja to!'', čuli su se krici iz kuhinje. Pa to je nemoguće, pomislila sam te zatvorila knjigu. Prolazili su sati i dani, a  ja nisam čitala.

Bio je to četvrtak, a cure su me pitale: ''Lana , znaš li da sutra pišemo lektiru?'' Sledila sam se pa potpuno sam zaboravila. Ipak, odgovorila sam: ''Da, naravno da znam!'' Bilo me sram. Sutra lektira, a ja na petoj stranici. Jedva sam čekala da odem doma. Ma više nego ikada! Stigla sam kući te odmah „sjela za knjigu“. Satima sam čitala i čitala i čitala... Skoro sam i zaspala. Ljepljivom trakom lijepila sam kapke. Bilo je deset navečer, a ja sam konačno bila na stotinu trideset i devetoj stranici. ''Evo, gotovo,'' ponosno sam rekla i legla u krevet.

Sutradan u školi pisali smo lektiru. Svi smo željno iščekivali ocjenu. Dobila sam četiri. Bila sam  zadovoljna i ponosna.

Shvatila sam zašto moram čitati. Zavoljela sam čitanje te jedva čekam svaku sljedeću lektiru. 

Napisala: Nika Pisk, 5.b